Вече

1857

Као златне токе, крвљу покапане,Доле пада сунце за гору, за гране.

И све немо ћути, не миче се ништа,Та најбољи витез паде са бојишта!

У срцу се живот застрашеном таји,Само ветар хуји... То су уздисаји...

А славуји тихо уз песмицу жале,Не би ли им хладне стене заплакале.

Немо поток бежи — ко зна куда тежи!Можда гробу своме — мору хлађаноме?

Све у мртвом сану мрка поноћ нађе;Све је изумрло. Сад месец изађе...

Смртно бледа лица, горе небу лети:Погинули витез ено се посвети!...

'Veče' ('Evening'), from 1857, via the Serbian Wikisource transcription.

Public domainThis poem is in the public domain. You may read it, copy it, recite it and publish it without asking anyone.